Escape to freedom

Sinoć sam u trenucima web relaksacije naišao na preporuku za još jedan intervju sa Stallmanom, za koji se ispostavio da je stvarno zaslužuje. Dve vrlo bitne odlike ovog razgovora sa RMS-om su odličan pristup osobe koja je radila intervju i Stallmanova komunikativnost, budući da je pored pospanosti vrlo direktno odgovarao na pitanja. Bilo je reči o Linusu, Microsoftu, Appleu i Steveu Jobsu, mada mi se jako dopala njegova volja da prodiskutuje na temu lakoće korišćenja GNU/Linuxa i kvaliteta DTP rešenja. Bilo je reči i o ljudskim pravima i slobodama u USA i UK, a RMS je odgovorio i na par ličnih pitanja.

Sve u svemu, velika preporuka za preuzimanje u preslušavanje intervjua, budući da je Stallman odlično odgovarao na pitanja, ne previše opširno, vrlo konkretno i što je bitno pomenuti jako razumljivo širokom krugu ljudi neupućenim u GNU ideju i slobodni softver. OGG fajl se može preuzeti sa ovog linka, intervju je uradio Nearthwort Obtain, a članak o njemu možete videti ovde. Intervju traje 40 minuta, veličina fajla je oko 11MB.

Link ka ovoj slici mi je prosledio Marko Herman pre nekoliko trenutaka pa rekoh da je brže bolje pustm u javnost…

Čoveče, mogao sam da imam Vistu i deset soma

Utorak je bio peti dan Stallmanovog boravka u Beogradu i kako se ispostavio kasnije, poslednji dan u kom smo se videli. Iako sam imao u planu da krenem na aerodrom sa njim i Dez (putovali su istom avionom), odustao sam, jer su ih vozili neki Zeljkini prijatelji, pa nisam hteo da se utrpavam bez veze. Inače, Desiree Milošević, ili po srpski Željka, je ličnost od velikog zanačaja po celu akciju pod nazivom RMS u Beogradu. Ona je njegova odlična prijateljica (stallman.org je registrovan na njeno ime), pa je obavila veliki deo posla u, kako je Marcel Mars rekao kada smo se videli u O3ONE-a, hendlovanju Stallmana. Spavao je kod nje, a pošto ga odlično poznaje znala je šta i kako treba raditi. Zato, još jednom, thanks Dez, bez tebe bi ovo bilo mnogo teže uraditi
Iako je trebalo da malo obiđemo grad, Stallman je hteo da posleti radnje sa diskovima u Knez Mihajlovoj, jer ih nismo pogledali usled odiseje u RTS-ovoj prodavnici. Koliko smo imali sreće sa svim stvarima tokom njegovog boravka ovde, toliko nismo imali sa vremenom, pa je bilo kakav hod po onom snegu bilo čisto cimanje i za njega i za mene. Veći deo šetanja se pridržavao za mene, a ni ja nisam preterano stabilan, pa je poslednja stvar koja mi je trebala, da padnem i povučem njega sa sobom, sa sve torbe sa laptopom i koje čime unutra. No, na svu sreću sve je prošlo kako valja. Stoga je šetnja po gradu pomerana iz sata u sat. Tokom sedenja kod Dez radili smo na statutu ISOC-a Srbije, a ja sam nešto kasnije otišao do kuće na ručak. Oko pola sedam sam krenuo nazad, ali je dogovor bio da se nađemo u nekom kafeu odakle bismo zajedno krenuli do grada. No kada sam tamo stigao, Dez je tek počinjala priču sa prijateljem sa kojim se tu našla, pa smo Richard i ja krenuli sami ka gradu. Idući Njegoševom ulicom prokomentarisao je kako taj deo grada liči na New York. Dalje smo nastavili da pričamo kako ljudi koji nikada nisu bili u Americi usvari vide samo slike koje bogati žele da vide i kako se na televiziji retko kada mogu videti slike siromašnih, gladnih i beskućnika. Onda sam mu ja objasnio kako se iza Staples centra nalazi najgora buvlja pijaca gde ljudi prodaju stvari iz kuće kako bi preživeli, što mu je bio vrlo zanimljiv nov detalj koji nije znao. Tada smo ušli u trolu i krenuli ka Terazijama. Izašavši iz trole smo pošli ka Knezu, razgovarajući o tome kako Beograd sve više i više šljašti od reklama multinacionalnih kompanija i kako će Srbija biti progutana u talasu globalizacije. Ušli smo u radnju koja se zove Jukebox i tamo je video nekoliko zanimljivih diskova od kojih je kupio jedan, čini mi se neke trubače. Ne, tradicionalne instrumente valjda… Posle te radnje usledio je IPS iz kog smo brzo izašli jer nije bilo ničega za njega zanimljivog, i uputili se ka HiFi shopu, ako se tako zove, pri kraju Knez Mihajlove. Tamo je našao tri zanimljiva diska koje je kupio, čini mi se da se radi o Balkanici, nekim trubačim ai narodnim kolima. Kao što je rekao grad kao grad, odnostno arhitektura i znamenitosti ga ne zanimaju previše, što je bio jedan od razloga zbog kog nismo otišli ni u Novi Sad. Zato nije previše pridavao pažnju tome što je bilo loše vreme i što nije video grad, već smo pohitali ka KUD-u Branko Krsmanović, gde je trebalo da dodjemo oko pola devet, po dogovoru sa sekretarom društva. Dez se javila da će doći kasnije, pa smo otlišli dole samo. Kada smo ušli u salu, proba je već trajala, a ja sam bezuspešno tražio sekretara. Nakon desetak monuta prišla nam je jedna devojka i pitala me da li sam ja Ivan, pa kada smo se predstavili ponudila nam je da sednemo bliže kako bismo videli bolje šta se događa. Dez je došla kasnije, kao i Sloba Marković sa kojim je trebalo da pričamo o ISOC-u. Oduševljenje na RIchardovom licu je bilo očigledno, ali je bio vrlo tužan što nije mogao da igra, jer je, kako mi je rekao dok smo išli ka KUD-u, povlerio nogu pa više ne može da igra. Očekivano vreme zadržavanja tamo se znatno produžilo jer je RMS bio oduševljen probom ansambla. Iako me to ne zanima, moram da priznam da su zaista dobri. Pošto smo ostali do kraja probe, prišao nam je “trener” i izvinuo se što nam nije prišao ranije, jer mu je sekretar javi oda ćemo doći. Iako sam jednostavno pozvao broj telefona koji sam našao u žutom stranama, ljudi su bili neverovatno ljubazni i spremni da nam izađu u susret. Korupcija nam se previše uvukla pod kožu, pa je opšti trend traženja veza i vezica za sve i svašta ipak greška. Ljudi iz KUD-a Branko Krsmanović su čist primer za to. Vladica, “trener”, nam je ispričao da su oni već gostovali po Americi i da su bili u Bostonu. Tada sam saznao jednu vrlo zanimljivu stvar a to je da je Stallman bio član amaterskog ansambla koji se bavio našim igrama, za koji je Vladica znao. Neke igre sa probe je čak i prepoznavao govoreći mi da ih je nekada igrao. Na kraju je ostalo da mu postavim na internet snimke KUD-a, kako bi mogao da ih vidi, jer tada nije bilo ni jednog diska na probi. Još jednom bih se zahvalio KUD-u na velikoj ljubaznosti i spremnosti da nam izađe u susret.
Richardu se vrlo spavalo, pa smo iscimali Slobu da nas poveze kući. Dez je ostala, a nas trojica smo se uputili ka parkingu. Na putu ka tamo, sam ga pitao da li nekada ide na odmor jer putuje cele godine, na šta mi je odgovorio da bi mu na odmoru bilo dosadno Ja sam na to konstatovao da mi je ponekad dosta monitora i tastature, na šta je on rekao da je najbolja stvar za odmor od kucanja kucačka pauza Zahvalio mi se na svemu što smo mu priredili ovde, rekavši da mu je bilo lepo, i da je vrlo zadovoljan govorima i svim što ga je interesovali, pre svega hranom, muzikom i narodnom igrama. Bilo mu je vrlo prijatno i rado će doći ponovo.
U kolima smo zajedno sa Slobom pričali o tome kako se snalazimo sa dva pisma i kakav je pravopis po tom pitanju, odnostno kako se vrši konverzija. Kada smo stigli, otpratio sam ga do vrata, gde sam mu se zahvalio što je došao. Ponovo mi je rekao da mu je bilo vrlo lepo i da je zahvalan na svemu,pa smo se uz prijeteljsko rukovanje i zagrljaj rastali. Otišao je da spava, a 15 ujutro su on i Dez odleteli iz Srbije.

Na kraju jedino mogu izraziti svoje oduševljenje Richardovom ličnošću i predanošću onome čime se bavi. Bilo je vrlo znaimljivo družiti se sa njim, a njegova direktnost i iskrenost su vrlo pozitivne osobine jer znatno olakšavaju komunikaciju sa njim. Bio je vrlo korektan i konstruktivan, pa smo sve zamišljeno ostvarili, vrelo lako i bez ikakvih problema. Lično sam presrećan što sam imao priliku da provedem vreme sa čovekom, čijim delom se bavim i koje sam prihvati kao životni princip. Ovih nekoliko dana ću pamtiti kao jedno od najlepših iskustava u životu i sa sigurnošću mogu da kažema da kada bi bio više ljudi kao što je Stallman, svet bi bio mnogo bolje mesto.

Ponedeljak je dan koji je još pre Richardovog dolaska planiran da bude vrlo dinamičan. Dragan Ambrozić je već ugovorio tradicionalan ručak u restoranu Sunce, press je trebalo da se održi u 18:30, a za 20 je bio zakazan drugi govor. No, jedan od najzanimljivijih događaja tog dana nije bio planiran, a reč je o poseti RTS-ove prodavnice diskova u potrazi za tradicionalnom muzikom.
Pošto sam se pojavio kod Dez u stanu krenulo smo zajedno ka gradu, ali je ona izašla kod Beograđanke, a RMS i ja smo nastavili do terazija, odakle smo otišli do Makednoske u prodavnicu. Plan je bio da se obiđe i IPS, MAMUT, prodavnica kod palate Albanija (kasnije sam video da se zove Jukebox) i radnja pri kraju Knez Mihajlove, čini mi se HiFi shop ili kako već. Odvratni vremenski uslovi su uslovili vrlo klizavo tlo, pa mi je bilo vrlo zanimljivo da izigravan stabilnu verziju za koju se RMS pridržavao dok smo išli ka prodavnicama. RTS je bio pun pogodak, jer smo tamo ostali do ručka koji je bio zakazan za 17. Nakon pretraživanja bacio se na slušanje, dok je ljubazna prodavačica donosila diskove i diskove koje je RMS trebalo da proba. Engleski joj je bil prilično loš, a tokom preslušavanja muzike je skakutala po radnji izvodeći raznorazne koreografije sa zamišljenim dairama. Turn on imagination :) Posle blizu sat i po slušanja kojekakvih narodnih melodija na ovaj ili onaj način, pazario je nekoliko, čini mi se pet, diskova i uputili smo se ka restoranu gde nas je čekala Dez. Ja sam na žalost morao da odem na Radio Beograd jer sam imalo zakazan intervju, pa nisam prisustvovao Stallmanovom iskušavanju srpske tradicionalno-vegetarijanske kuhinje, ma koliko to neverovatno zvučalo. Kao sam kasnije čuo, vrlo mu se dopalo.
Posle klope smo krenuli u kafe na prvom spratu, gde smo odvojili dva stola i čekali najavljene novinare da se pojave. Pored Marka Hermana, urednika mi iz PC Magazina, najavili su se PCTV, ma koliko i ovo neverovatno zvučalo, Milan Malešević iz Blica, i Tamara Vučenović sa Radija Beodrad. Marko se pojavio prvi, a malo posle njega su tu bili i ljudi iz PCTV-a, a RMS se požalio da je prevelika galama u kafeu, pa smo mu namestili sto u klubu gde je press nastavio da funkcioniše. PCTV ekipa se zadržala prilično dugo i kada su izašli rekli su mi da “ovo nisu očekivali”. Koliko sam mogao da zaključim nije bilo negativne konotacije. Lepo sam rekao da se dobro spreme Za vreme priloga koji je snimala ekipa PCTV-a, ljudi su se polako okupljli, a Tamara sa Radia Beograd je stigla, pa je sačekala da se završi intervju koji je bio u toku. Za to vreme smo se prirpemali, mada nije bilo previše posla jer je sve ostalo od prethodne večeri postavljeno kako valja, pa je samo trebalo uključiti ozvučenje i početi. Kritična masa dovoljna za početak se skupila, pa je drugi govor mogao da počne. Otišao sam da potažim Richarda koji je završavao intervju za radio, nakon kog je vrlo ljuazno razgovarao sa novinarkom dajući joj svoj pleacure card, pošto umesto vizit karctica koristi takve, izjavljujući da mu je žao što ne može da je pozove na večeru.
Stallmanov ulazak u salu je, kao i prethodne večeri bio propraćen aplauzima, a nakon mog kraćeg obraćanja publici, u kom sam pomenuo gde i kako da se informišu za buduće akcije, RMS je počeo da govori o Copyrightu. Govor je bio zaista odličan iako je RMS bio prilično pospan, a publika prilično mirnija nego prethodne večeri, p anije bilo galame i euforije koja je mogla da se oseti u vazduhu. Naravno, ovaj govor je bio baš kako sam i planirao, za prave zaljubljenike u slobodu i Stalmanov rad, jer je bio vrlo konkretan i pokazao je svoje stavove po pitanju problema o kom je pričao. Iskreno, koliko sam prethodne večeri bio oduševljen atmosferom, toliko sam ove bio oduševljen govorom i nastupom. Bilo je totalno hardcore, direktno u facu! Nakon govora je bilo nekoliko pitanja posetilaca, koji se nisu baš proslavili svojim engleskim, ali je Richar odgovarao u svom stilu. Još uvek mi je u glavi pitanje nekog lika prve večeri o tome šta Stallman misli o tome što nema dovoljno slobodnoh CAD programa, na koje je dobio odgovor: “Možda zato što nisi seo da ga napišeš.”
Posle nastupa smo krenuli kućama, na čemu je RMS insititrao. Pre polaska smo obavili deo posla oko papira koje je treblao da potpiše kako bi njegov honorar mogao da se opravda, i dali mu honorar na kom je bio vrlo zahvalan. Nije ga tražio, već mi je pre toga rekao da ako imamo da mu damo OK, ako nemamo opet OK. Ipak, ja samo imao žarku želju da nu se isplati honornar, što je jedan od razloga zašto sa radio za dž u okviru projekta Zoom to fit. Ono što on radi nema cenu, ali je svaka pomoć dobrodošla. Tokom puta do taxija smo prodiskutovali o novoj BSD licenci. He he, ne dopada mu se to što nije Copyleft, ali je ipak preporučuje BSD jer poštuje korisnikovu slobodu. Naravno, kako je rekao, tako je jer ipak postoji razlog, u vidu posla koji je BSD ekipa imala na umu u vidu BSDI-a, pa je zato ipak ostalo otvoreno pitanje zaštite, kako bi mogli da profitiraju od rada zajednice…
Na izlazu iz doma omladine smo se rastali, jer su Dez i on otišli na taxi, a mi kućama.

Odvratno vreme u vidu kiše i vetra je omelo planirani obilazak grada planiran za nedelju. RMS je usled toga morao da sedi kod Dez skoro celog dana, mada su, kako mi je javila, otišli do Novog Beograda pre govora.
Organizacija i prirpemanje prostora su prošli u najboljem redu, pa je sve bilo spremno za prvi Stallmanov govor. Nešto posle 20 su se Dez i on pojavili, na spratu. RMS je ispraćen ovacijama ušao u pogon i smestio se pored zvučnika sa svojim laptopom dok smo Dez i ja najavljivali program. Dez je pomenula ISOC i planirane aktivnosti dok sam ja reko šta kako i zbog čega, pa je RMS mogao da nastupi.
Nakon proveravanja ozvučenja počeo je da govori i temo planiranoj za to veče. Tokom svog nastupa je nekoliko bio prekodan aplauzima plublike, dok je ceo govor bio prilično angažovan, bez štednje pominjanja imena. Naročito je oduševio prisutne oblačenjem Church of EMACS garderobe. Tokom priče se moglo osetiti oduševljanje publike kako njeogvom pojavom tako i stavom, dok su mestimične pošalice izazivale salve smeha i oduševljenja prisutnih. Imalo smo sreće na je bio u dobrom raspoloženju, pa je jednom rešju oduševio sve prisutne. Nakon odgovorenih pitanja posetilaca, ljudi su navalili da se slikaju sa njim, dok smo delili stikere i prodavali pinove. Na opšte iznenađenje svih nas, prodati su skoro svi pinovi, i FSF je dobio lepu sumu kao pomoć iz Srbije. Hvala svima koji su kupili pin i pomogli u borbi. Pored toga su podeljene sve prijave za FSF, mada je sustinsko pitanje koliko ljudi će stvarno poslati istu. U svakom slučaju lep suvenir.
Dez je po završetku programa povela ekipu u sastavu RMS, ona, Jovana, ja i njena prijateljica Jasmina, u restoran Peking na večeru, jer je RMS hteo da jede kinesku hranu. Kada smo se smestili tamo, Richard je predložio da zajedno odaberemo hranu, ali se kasnije prdosmislio, usled prevelikih razlika u afinitetima. Na kraju smo odabrali šta smo hteli, pa je Stallman počeo da uči Jovanu i mene kako se jede štapićima. Uspelo mu je, pa sam dobar deo obroka konzumirao pomoću štapića Naravno, tokom klope je s vremena na vreme uključivao laptop i kuckao šta već i tada sam video da koristi T23. Govorili smo o problemima koje naša sredina ima sa dva pisma i kako ih rešiti, a čak je bio i raspoložen da popriča o implementaciji enginea za konverziju iz ćirilice u latinicu na sajtu GNU projekta. Kada smo već bili na našem terenu pomenut je i VRMS, na šta je on odgovorio da bi bilo bolje da nema neslobodnih paketa nego sto postoji program koji proverava koliko ih ima
Pošto su nas uljudno fajrontirali iz restorana, Jovana i ja smo se uputili na prevoz, a Dez i RMS su otišli na spavanje…

Pored smrtnog slučaja koji je verovatno obeležio današnji dan, ja ću ga ipak pamtiti po tome što je bio drugi dan Stallmanovog boravka u Beogradu.
Kako sam saznao od Dez, jutros je sve bilo OK, mada je RMS tražio net čim je ustao iz kreveta. Kada smo kod spavanja, Dez je Jovani rekla večeras kada smo kretali iz galerije, da je sinoć hteo da radi vežbe pred spavanje. Zezanje je počelo kada mu je bilo vruće pa je otvorio prozor i tražio ventilator kako bi ohaldio sobu
U galeriji se pojavio malo posle 17 i odmah sam ga iscimao da uradimo intervju za PC Magazine. Tokom intervjua je bio vrlo korektan i planiranih 5 do 10 minuta priče je na kraju bilo 20. Urednik će morati da odvoji nekoliko strana za intervju, jer je bio vrlo postupan prilikom odgovaranja na pitanja, trudeći se na najkonstruktivniji način da objasni sve što želi da kaže. Moja pitanja su mahom bila usmerena na opšte fenomene, ali i na OSI, distribucije sa neslobodnim softverom, HURD. Nakon intervjua je pala vrlo zanimljiva diskusija, jer me je pitao koliko naš narod gotivi Tita sada. To mi je poslužilo kao šlagvort za objašnjavanje prirode lokalnih predrasuda i frustracija od pojma zajednice i komentara kako je samoupravljanje prošlost i da nas sada niko ne može zaustaviti u epohalnom putu ka kapitalizmu. Pričao sam mu kako i šta radimo i na koji način želimo da postignemo što bolji uticaj na javnost, približavajući značaj zajednica ljudima koji imaju predrasude prema njima. Bilo je vrlo interesantno gledati RMS-a kako vodi konstruktivan razgovor, što mi je bilo dovoljno da zaključim da su sve glasine o njegovim lošim osobinama samo glasine. Kada je tema ozbiljna, Stallman je sjajan sagovornik. Čisto da se zna. Takođe mu je bilo drago kada je čuo da sam slobodni softver počeo da koristim iz etičkih razloga, pročitavši jedan od intervjua sa njim. Kako mi je rekao na kraju razgovora, bilo mu je drago da su ljudi koji se bave slobodnim softverom ovde svesni značaja slobode i da ne koriste termin “Opensource”.
Javni intervju za GNUzillu je počeo na vreme, a RMS je ozvučenje testirao svojom čuvenom rečenicom: “If you cannot hear me, rise your hand! ” Nakon moje kratke dobrodošlice, Petar je krenuo u diskusiju sa njim, a treba pomenuti da moj mail, gde sam mu objasnio šta znači javni intervju, nije pročitao kako valja. No, sada je naučio. Kako sam video, Petar je imao vrlo dobro pripremljena pitanja, ali se neka od njih na žalost nisu dopala Stallmanu. Tokom intervjua se prilično smorio, mada je sve ukupno delovalo extra simpatično. Malo više mu je smetalo pominjanje ne toliko poznatog neslobodnog softvera, pa je insistirao da se imena ne navode. Nakon izvesnog vremena se diskusija razvila pa je sve proteklo OK. Posle intervjua sam popričao sa njim, rekao mi je da je bilo cool, uz par pitanja koja mu se nisu previše dopala. Intervjuu je prisustvovalo blizu 50 ljudi, po mojoj slobodnoj proceni, jer je nakon mog brojanja (38), došlo još nekoliko. Glavna gužva se očekuje sutra…
Posle razgovora, usledilo je slikanje za GNUzillu, pa, kako će se videti na slici, ekipa je dobila novog člana Dez je za vreme svega ovoga bila vani, pa smo je čekali oko sat vremena da dođe. Za to vreme je RMS radio na svom Thinkpadu. He he, kada mu treba X koristi GNOME :):):)
Sutra ga vodimo u obilazak grada ako vreme u redu. Uveče je prvi veliki govor, a kako se očekuje biće paklena gužva. Nije da nema razloga.

GNU guru je stigao u Beograd. Prosto je za neverovati da je voz iz Hrvatske došao pre vremena. Doduše, u polasku je kasnio nekih 2 i po sata, što je prilično unervozilo Stallmana, kako mi je kasnije rekao Tomi. Na nesreću, iako smo planirali da se na stanici pojavimo pola sata ranije, voz je stigao 45 minuta pre vremena, pa smo Vedran i ja po saznanju da je voz već parkiran kao ubodeni gde već potrčali ka peronima. Voz je naravno bio tamo, prazan. Stallman je umesto glavnog hola izabrao onaj koji izlazi na autobusku stanicu. Stajao je tamo, sa torbama, gledajući nešto po zidu. Mogu misliti kako se jadan čovek isfrustrirao stojeći sam tamo. Čak je i prokomentarisao kako su mu na granici rekli da se mora prijaviti ovde u policiji kako bi dobio nekakvu karticu koju će vratiti kada bude izlazio iz zemlje. Na sve to je imao komentar u vidu pitanja: “Do you live in police country?”

Ono što treba znati kada je RMS u pitanju je da mu ne treba postavljati pitanja koja nisu od krucijalnog značaja po trenutnu situaciju kada je nervozan. Na pitanje da li je u Hrvatsku došao iz Bostona ili je već bio negde, rekao je da ga ne treba pitati ništa što nije bitno i da je svestan da nije bilo loše namere, ali kada je umoran ne treba ga pitati ništa slično. Par minuta smo čekali Desiree dok se nije pojavila sa taxijem, pa smo se spakovali u auto i krenuli ka O3ONE-u, gde su Felix Stalder i Masel Mars govorili. U kolima je rekao kako je u procesu učenja Indonežanskog i da je uspeo da objasni konobaru u zašto treba da koristi slobodan softver. Zanimljivo je i to da me je sve vreme ispravljao, pod obrazloženjem da mi pomaže da naučim jezik. Cenim, cenim

U O3ONE-u se smestio u jedan ćošak gde je izvadio svog Thinkpada (na kom je inače kucao i u kolima) u nastavio da kuca. Kada sam mu pomenuo da bi u subotu trebalo da se pojavimo oko 5 popodne na istom mestu kako bismo radili otvoreni intervju za GNUzillu, pitao me je zašto sam predložio tako glupavo vreme jer ne može nista da radi, ustvari da ide negde van grada. Pošto sam mu objasnio da je to deo plana za koji je znao i koji je odobrio, rekao je da verovatno nije razmišljao. Ko mu je kriv što nije dobro pogledao Ja sam desetak minuta nakon toga otišao, a on je ostao sa Des, jer je ona htela da sasluša predavanje, i kako sam saznao kasnije od Miloša iz Wikipedie, imao je mini nastup, odnosno komentar o intelektualnoj svojini. Tamo su bili prilično dugo, mada sam se čuo sa Des kada su već bili kod nje u stanu.

Na kraju ne mogu reći da nisam bio uzbuđen kada sam video čoveka o kom sam toliko toga pročitao i čiju ideju sledim i poštujem. Iako odaje utisak prilično komlikovane osobe, prvi utisak je ipak pozitivan. Vrlo je iskren i direktan što je po meni pozitivno. Sutra se priča nastavlja, a ja ću nastaviti da dokumentujem sve što se dogodilo sa Stallmanom ovih dana, jer sam sada zaista premoren, što se i vidi, jer ovaj post liči na sastav deteta u nižim razredima osnovne škole. No, bitno je da je informacija preneta :):)